Psihoterapija je put ka sebi

IZVOR: prave.info

Kako nastaje tvoj svet? Da li možeš da prihvatiš postojeći svet onakvim kakav jeste? Šta ti je prva pomisao na reč psihoterapija? Kauč, Frojd, razgovor, duševni problem. Nije daleko od istine.

Osoba koja odlazi na psihoterapiju želi da promeni određene delove svoje ličnosti. Mnogi su i dalje skeptični, ne veruju u to da se razgovorom može rešiti neki simptom depresije, anksioznosti ili posttraumatskih stresnih sindroma. Pre svega, psihoterapija je i dalje tabu, bez obzira na civilizacijski napredak ljudi.

Svima malo-malo pa glava proključa u naletima prevelikih obaveza i duboke izolacije, da je potrebno sa vremena na vreme da se neko stručniji pojavi i kaže kako je sve u redu, da će sve proći i da nekada sami umislimo određene stvari. Zaista, sve nedaće i muke se prebrode. I naizgled, ovaj tekst može da deluje da je proces psihoterapije lagan. Nije, neophodno je da se prodre u dubinu sebe iako postoji strah da nam se neće svideti to što tamo zateknemo.

Verovatno je najteži prvi korak, započinjanje psihoterapije. Shvatiti i preseći da je osobi potrebna pomoć ključna je stvar. To je onaj period kada je sve crno i opšte rasulo, kada krivimo život i ljude oko sebe. U takvim trenucima, osoba mora da nađe u sebi duboko zakopan razlog zbog kog želi da bude ponovo jaka, da zalepi šamarčinu sadašnjem stanju i da pošalje bocu sa porukom Upomoć! iz te mračne provalije — postoji svetlo.

Ne ide sve u životu nagore. Postoje trenuci kada sve ide normalno, pa poneka lična katastrofa. Život je poput EKG linije i to je normalno. Kao što imamo sedmo nebo, tako imamo i sedmi krug pakla. Ako se još uporedi sa životom u Srbiji, zemlji gde je sve gore-dole, nije ni čudo što osobe koje idu na psihoterapiju ne spominju drugima da im je potrebna pomoć. Odmah će ih zapljusnuti lavina čaršijskog blebetanja, šarlatanskog prosipanja pameti i dušebrižničke zapanjenosti o tome kako je to njima baš moralo da se desi. Kao da su duševni problemi nešto što nekog zadesi iz vedra neba. Pa uslede rečenice: „Što nisi rekao?“, „Kako to odjednom?“, „Pa jesi li bolestan?“, „Što nisi pričala sa nekim?“ i slično. Uz to, svi pomisle da je osoba skrenula sa pameti, da je teški psihopata. Ljudi počnu drugačije da je gledaju.

Možda je gore stanje kada su muškarci u pitanju. Oni se tek nalaze stalno u odbrani svoje muškosti, gde je iskazivanje osećanja zabranjeno, i to društvenim normama. Zato i takvi muškarci maltretiraju sve oko sebe, jer ne umeju da priznaju da postoji problem duboko u njima. Godinama ćute i gomilaju tugu, čemer, bol… Tako i neki okončaju svoj život, jer ne znaju da postoji način da se iščupaju iz problema. Svi su oni ćutali. Zato viđamo muškarce koji gutaju gnev, ne pričaju o svojim osećanjima, trpe očaj, pa su zbog toga stalno nervozni, grubi i okrutni.

I dalje se u većoj meri ne vodi računa o mentalnom zdravlju. I sami znamo da Srbi (i oni koji sa nama žive) idu doktoru kada ih nešto zaboli, a zubaru kada treba da vade zub. To je hronična nebriga o sebi. Zato ne osuđuj osobu koja želi da pomogne sebi — čak i kada si ta osoba baš ti.

Kolumnu napisala Jovana Stojanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *