Privatnost, psihologija i društvene mreže

IZVOR: prave.info

“Otkako postoji Fejsbuk kao najraširenija društvena mreža u svetu, pojam privatnosti kao prihvatljive društvene norme je mrtav. Privatnost kao socijalna norma više ne postoji. Ljudi se sada osećaju zaista mnogo ugodnije, jer informacije mogu da razmenjuju sa svima u svetu i to mnogo brže u većim količinama nego ikada do sada. Ako smo odlučili da će ovo biti nova društvena norma, onda idemo u tu avanturu, to je naša društvena misija.” – Mark Zakerberg (jeste, ovako se njegovo prezime piše i čita na srpskom), osnivač Fejsbuka. 

Baš kao što je Zakerberg rekao, privatnosti danas više nema otkako postoje društvene mreže. Internet i društvene mreže doneli su jednu od najznačajnijih promena u istoriji čovečanstva; i ta promena je nezaustavljiva. Danas, sa samo par klikova mišem možete saznati sve o nekoj osobi, od njene profesije i interesovanja, pa do toga da vidite njene fotografije i video-zapise. Društvene mreže su postale jedna vrsta ličnog spomenara, samo što umesto slova u svesci, kao što je bilo ranije, naše misli, fotografije, statusi završavaju onlajn.

“Onlajn život” korisnika društvenih mreža kroz njihove objave pruža mnoštvo informacija i gotovo da nema čoveka koji se u određenom trenutku ne zapita – “Koliko otkrivam sebe?” 

Da li naši profili na Instagramu, Fejsbuku i drugim društvenim mrežama govore o nama i više nego što smo toga svesni? Koliko fotografije i tekstovi koje objavljujemo otkrivaju naše psihičko stanje? Šta se krije iza samoprezentovanja? Koliko je “zdravo” nemati socijalne mreže u savremeno doba?

Samoprezentovanje putem Interneta ima cilj i nameru u kome se kriju brojni podaci o psihološkom profilu korisnika. Uglavnom, ono što se objavljuje na društvenim mrežama najčešće predstavlja idealizovano samoprezentovanje, odnosno, prikazivanje savršene slike o sebi koju želimo da predstavimo drugima, što ponekad nema baš mnogo dodirnih tačaka sa realnim i svakodnevnim životom koji vodimo i stvarnim osećanjima i unutrašnjim doživljajima. U najvećem broju slučajeva postavljaju se fotografije na kojima najlepše izgledamo, najluđe se provodimo, najzanimljivija mesta koja posećujemo ili hrana koju jedemo i to uvek sa idejom da se predstavimo onakvim kakvi bismo želeli da budemo u očima drugih.

Iako su društvene mreže napravljene sa ciljem da poboljšaju socijalizaciju, čini se da je njihov efekat kontraproduktivan. Stiče se utisak da one više nisu postale način da se popuni slobodno vreme, već glavna preokupacija i životni stil. 

Postoji jedan slogan koji glasi “Nisi na društvenim mrežama, dakle ne postojiš”, što poprilično uznemirujuće zvuči. Postavlja se pitanje o tome koliko je uopšte “normalno” u eri društvenih mreža nemati nalog na njima? Neki kažu da, ako bi neko po svaku cenu želeo da ostane izvan toga, zapravo bi bio izvan svih tokova savremenog života, izolovan kao “nepismen” čovek po kriterijumima dvadesetog veka. Da li je to tačno? Kao što neko ne želi da čita knjige, tako neke osobe ne žele da imaju društvene mreže, ali zato ne bi trebalo da budu ni diskriminisane jer, navodno, “nisu u toku” i nisu po “novim standardima”.

Društvene mreže su promenile i značenje pojma “prijatelj”. Danas postoje takozvani  virtualni prijatelji koji su obično nepoznati ljudi, pa se korisnici društvenih mreža tako nađu u magičnoj utopiji da imaju gomilu prijatelja, dok u realnosti oni sami sede ispred svojih telefona ili kompjutera koji su im postali momak, devojka, prijatelj, ulica, kafić…

Pored te “virtualne socijalizacije” i života u jednoj elektronskoj iluziji, postoji još tamnih strana, poput gubljenja vremena. Kada se jednom “ulogujete” u mrežu, sve postaje zanimljivo jer imate mogućnost da “uđete u život” drugih ljudi, pa sati koje ste mogli da utrošite u nešto korisno jednostavno prolete. 

Moramo da napomenemo i da preterano korišćenje društvenih mreža dovodi do problema zavisnosti, poput alkohola, narkotika… Pored zavisnosti, pojavljuju se još i depresija, anksioznost i osećaj manje vrednosti, između ostalog.

Istina je da smo u ovom veku postali više nego ikad ranije svesniji činjenice koliko smo sami. Zato se i postavlja pitanje o tome da li su društvene mreže nešto što nas zbližava, da li su one jedna vrsta utopije koja nam je neophodna u surovoj eri globalizma? Sa druge strane, živi smo očevici da se preko društvenih mreža danas homogenizuju široke narodne mase, npr. u svrhu protesta, formiraju stavovi, ukrštaju mišljenja i da one predstavljaju, možda, najbitniji prostor socijalne interakcije koja je sve oskudnija u savremenom svetu. 

Društvene mreže niti su nužno dobre, ali ni nužno loše, već jednostavno onakve kakvima ih sami korisnici naprave. Svi mi možemo da izaberemo da li ćemo i na koji način prihvatiti nešto kao dobro ili loše i upravo je to slučaj i sa društvenim mrežama koje možemo upotrebljavati za pametne stvari, ali i milion puta više koristiti za nepotrebne. 

Ukoliko se koriste umereno i na pravi način, nema bojazni od loših posledica. U suprotnom, neizbežan je pad u virtualnu zamku. 

Kolumnu napisala Željana Mitrović 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *