Nemanja Marjanović: Upoznati svoje mogućnosti

IZVOR: prave.info

Opštine Mitrovica i Zvečan su bile u zasebnim karantinima mesec dana. Zdravstvene mere tokom pandemije su bile u nekoliko faza. Na snazi su bile mere kretanja od po sat i po vremena dnevno, dok su nedavno omogućena dva perioda od 90 minuta dnevno. Mentalno zdravlje mladih je veoma ugroženo pandemijom. Jedni se nose lakše sa promenama, dok drugima sve to teže pada. Treći pronalaze put da istraju i nauče nešto novo iz svega ovo.

Gimnazijalac Nemanja Marjanović je podelio za prave.info kako mu je bilo na početku karantina i čemu ga je podučio ovaj period. Pouke se mogu uvideti kroz ceo tekst. U suštini, Nemanja detaljno opisuje kako je pandemija uticala na njegov život i koju strategiju je razvio da bi što bolje savladao izazove. Zaista, Nemanja nam poručuje zašto je važno da iz svega ovoga izađemo jači.  

Kako se osećaš tokom karantina?

Na početku karantina bilo mi je jako teško i čudno. Prve dve nedelje su mi veoma teško pale, s obzirom na sve aktivnosti koje sam imao. Bila je prisutna velika nervoza, stalno sam sebi postavljao pitanje “zašto moram da sedim kuci?”. No dobro, valjda je svako kroz to prolazio u početku. Naravno, kako je vreme odmicalo gledao sam da svu tu lošu energiju pretvorim u pozitivnu. Osim toga, gledao sam šta mogu korisno uraditi, ponajviše za sebe, naravno i za porodicu. I isplatilo se. Do kraja karantina sam postao “drugi čovek”. Stvari sam gledao na pozitivniji način. Zaista sam gledao da radim korisne stvari koje bi od mene napravile spremniju, jaču i pametniju osobu, kada sve ovo prođe.

Kako provodiš vreme?viber_slika_2020-05-17_13-19-51

U početku sam bio totalno dezorijentisan sa vremenom. Bio sam velika lenčuga koja je stalno kukala. (kazao je kroz smeh Nemanja) Međutim, znao sam da sa tom situacijom moram da se suočim i da je prihvatim, takva kakva je. Počeo sam od najsitnijih kućnih poslova. Kasnije sam uzeo da sređujem dvorište, čitao knjige, gledao zanimljive serije, učio mnoge korisne stvari, raspitivao se za faks i naravno trenirao. Sve te stvari su mi i te kako pomogle da prebrodim sve te teške momemte. Dani su mi bili ispunjeniji, zanimljiviji, kao i korisni.

Šta ti najviše nedostaje? I šta ti najviše smeta?

U karantinu najviše su mi nedostajali moji prijatelji. Nije mi bilo zamislivo da ih neću videti toliko dugo. Da neću popiti jedno obično piće koje bih inače popio. Da neću podeliti neku tajnu i podeliti svoju svakodnevicu. Naravno, i sa tim sam se morao suočiti. Kako je vreme prolazilo sve više su mi nedostajali i izlasci, žurke, slavlja; sve ono što prati moj tinejdžerski život. U celini, najviše mi je smetalo to što nemam slobodu da izađem vani i da živim onako kao što sam i pre.

Da li su tvoja prava na neki način ugrožena?

Prava svakog od nas u karantinu su bila na neki način ugrožena, prvenstveno pravo na slobodu, obrazovanje, pravo na zdravstvenu negu… U trenutku kada se taj nevidljivi neprijatelj pojavio, nekako je postao mnogo važan, da se sve oko njega činilo manje bitnim. Što naravno nije dobro. Bilo je bitno da se ne paniči i da ohrabrimo sebe, da kažemo “ma sve će ovo proći, ne brini”. Znamo da ništa ne traje doveka, pa tako neće ni ovo. Ostaju samo posledice, ali te posledice nas svakako čine jačim za sutrašnje borbe.

Koliko je teško da se prilagodiš onlajn časovima?

Kada su u pitanju onlajn nastava i časovi, u početku je to sve bilo novo za nas. Nismo znali kako funkcioniše. Nismo imali neki raspored časova. Nismo znali bukvalno ništa. Kako je vreme odmicalo, tako smo zajedno sa svojim profesorima uspevali da stvorimo neke dogovore i kompromise, sve se činilo lakšim. Nastava je tekla uspešno, kao i testovi i mnoga ispitivanja. Međutim, ako me pitate šta bih pre izabrao između onlajn nastave ili odlaska u školu, moj odgovor bi uvek bio odlazak u školu. Ipak, ti školski dani se nikada neće izbrisati iz naših glava i ostaje kao najlepša uspomena detinjstva i tog tinejdžerskog života.

Koliko ti trenutna situacija remeti treninge?

Kao sportista i kao čovek koji je navikao biti izuzetno aktivan, naravno da me je ova cela situacija malo usporila. Međutim, nisam želeo da to bude izgovor. Nastavio sam da treniram svakodnevno, u kućnim uslovima. Imam tu sreću što imam veliko dvorište, pa sam izlazio stalno. Na ovaj način sam negde još više upoznao svoje mogućnosti i svoje telo. Pokušao sam da beležim razliku, kao i svoj napredak iz nedelje u nedelju. Na kraju, bio sam ponosan na sebe.98339316_585139575713611_4648996180284407808_n

 

Čemu te je naučio period karantina?

Ova situacija mi je pokazala koliko smo mi zapravo srećni. Ranije smo svi govorili da nam je dosadno, jer nam se sve iste stvari dešavaju. Sa druge strane, ovo sve je nekako došlo da nas opameti, da budemo zahvalni što imamo život u svojim rukama. Pored toga, uči nas da budemo srećni što možemo upravljati svojim životom na načine na koje sami želimo. Odradio sam neke stvari za koje ranije sigurno ne bih imao vremena. Naučio sam biti zahvalniji. Naučio sam da sve više cenim trenutke sa porodicom, jer je ovo negde dokaz da sve što nas zadesi, ustvari nas podseti da je porodica ono što je uvek tu, kao najsvetlija tačka.

Šta ćeš prvo uraditi kada se sve ovo završi?

Evo nas na kraju ove borbe. Situacija je trenutno takva da možemo da prošetamo, ali i dalje se nije vratilo sve u normalu, bar kod nas. Drago mi je što danas mogu da prošetam sa prijateljima, ono što mi je naravno najviše nedostajalo. Kad smo se videli posle toliko vremena usledila je ogromna sreća. Uvideli smo koliko smo nedostajali jedni drugima. Čekamo da se otvore kafići, restorani; da ponovo krenemo svojim tinejdžerskim putevima, kao i da ponovo sa velikom euforijom dočekujemo svaki vikend i svako novo dešavanje. Znamo da smo na dobrom putu da u potpunosti pobedimo. Pobeda će doći pre ili kasnije. Nama ostaje da sačekamo još malo i da sve opet bude kao nekada.

(Sve fotografije su iz lične arhive sagovornika)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *